Знате ли гдје је Вретанија?

Оваква питања не упућују се ради провјере. Реторичка су. Њихова потка није знатижеља. У таквима  нема злурадости испитивачеве, ни награде, ни казне због погрешног одговора. Можда би се пронашло мало сјете, кад бисмо си такво осјећање смјели допустити. Сјета је корак до туге, а туга педаљ од бесмисла. Ништа од тога. Сведимо питање на питање: Знате ли гдје је Вретанија?

            Сличном темом бавио се оглед знаменитог српског књижевника деветнаестог вијека Јакова Игњатовића. Знате ли где је Сентандреја? У вријеме Јашина живота његов родни град (поменута Сентандреја), средиште једне микроцивилизације откинуте од балканске матице за вријеме Велике сеобе Срба а потом пресађене на сјевер Аустријскога царства уз десну обалу Дунава недалеко Будима и Пеште, већ је изгубио негдашњи сјај, а звоњава његових седам цркава једва је допирала до ушију све равнодушнијег отечества. Опирао се забораву, као да је заборав најгоре зло које те може снаћи. Али, ето, Јашина Сентандреја, бисер умјетности, архитектуре, духовности, разиграности, љепоте сваке феле и симбол самопоштовања, преживјела је до данашњег времена. Ако отпутујете тамо, схватит ћете задивљене погледе свих оних Јапанаца, западних Еуропљана, Американаца, косооких и равнооких, бјелопутих и црнопутих, који тумарају вијугавим калдрмама, портама и храмовима сентандрејским из којих допире свјетлост воштаница и мириси тамјана; мириси успењски, преображенски, благовештенски ... Мада је тим љубитељима путовања и забаве којима су се камере претвориле у удове тешко појмљиво да је древна варошица, једна од највећих посластица коју мађарски туристички мени може понудити, дјело једног православног попа – Арсенија ИИИ Чарнојевића, српског патријарха из Пећи. Он је љета 1690. своје сународњаке окупио у збјег и повео их у невјеројатну авантуру. Пустоловина и данас траје. Почивај у миру, Вечити младожењо, сви данас знају за Сентандреју.

            Али гдје је та Вретанија? Нема је на земљописним картама. Њено име одавно је као понорница утекло у земљу и сада жубори једино кроз пар натукница на интернету. Можда се не ради о стварном појму, већ о фикцији, измаштаној земљи Витезова округлог стола или краљевству из којега треба допутовати принц у неки холивудски спектакл да би тамо успоставио јединство радње? Ипак, не. Ако јој је име избрисано из матичних књига, нема особни ни каталошки број, не значи да је нема. Вретанија је старија сестра Сентандреје. Млађа се скрасила на сјеверу, старија на западу (а и тамо никако да се скраси).

            Знате ли гдје је Вретанија? Прича о њој започиње као путопис. Прво су Турци кренули на путовање, из Азије па преко Боспора, па све даље на сјевер и запад Еуропе у очигледној намјери да се окупају у водама Атлантика и осладе бакаларом на Балтику, носећи ханџаре и копља умјесто фотоапарата. Покренули су тако  лавину путовања бијесних и разбаштињених туриста, који су се у трену од домаћина претворили у госте. У више наврата, на својим екскурзијама без повратка, просуо се и народ што га латинске књиге, царски документи и повеље именују као Генс Расциана, на просторе Краљевства Хорватског, претвореног у хабсбуршку провинцију, остатке остатака некада моћне краљевине. Житељи те земље и сами су били десетковани у сталним борбама с Турцима, крајеви опустјели. Генс Расциана населио се на те просторе, да би тамо остаци кршћанског с остацима хришћанског заједнички подигли зид од тјелеса и зауставили оне који су у својим прохтјевима видно претјерали. Војна крајина, Предзиђе кршћанства, уствари крвави шанац једне прождрљиве, разбојничке монархије.

            Камо лијепе среће да се све зло сводило на Османлије. Постојао је још један проблем. Дошљаци с истока слиједили су и славили исту верзију Бога – Оца, Сина и Духа светог, и Богородицу као утјеху над утјехама. То се уклапало. Али чинили су то на нешто другачији начин. Крстили су се с три прста. Вјеровали су у рај и пакао, не и у чистилиште. Научавали су да Дух свети произлази само од Оца, не и од Сина. Богослужбени језик био им је славенски, дакле онај „који Господ не разумије“ јер прихваћа само латински, грчки и арамејски. Своје поганске обичаје вјешто су камуфлирали: кроз духовске вјенчиће од траве, храстове бадњаке, погаче које се врте на врховима прстију, слављење божићака заштитника дома (а ту славу још називају крсном). Говорили су да имају властиту цркву, каква је да је, и њеног поглавара, а тај и даље столује у Пећи. Својој новој домовини, Цесару űber alles и Светоме оцу у Риму да покорни будут, али да им се њихово, Спас и спасење – не одузима. Турци су били заједнички проблем, као и болештине, глади, смрти, али је визија пута према Небесима била различита и зависила од догме. Догма – оно у што се мора вјеровати, наређена истина. Морање као и свако морање: Оно у што се мора вјеровати људска душа преради и присподоби себи унутар себе, али извана страствено слиједи наређено.

            Своју цркву дошљаци су жељели сачувати под сваку цијену, и то је довело до још једног путовања. Година 1607. Неки монах из тек основаног манастира Марче у Иванићкој крајини, извјесни Симеон, којему је Загребачки бискуп већ признао архипастирска права над стадом расцианaе гентис, криомице се упутио на исток. Преко босанских планина и црногорских врлети, мимо турских засједа – поново у Пећ. Да би га тамо патријарх Јован, који је тренутно био на светосавском трону, посветио за епископа, владику пастви на западу. Тако је и учињено.

            Новој дијецези морало се надјенути име. Далека је, удаљенија не може бити. Патријарх Јован простро је по столу земљописну карту, а онда прстом почео путовати према западу и стигао до копна окруженог плаветнилом. Писало је Вретанија, што је значило – Британија, јер сви су топоними на карти били преметнути у грчку варијанту (ону по којој се Бетлехем назива Витлејем, а света Барбара светом Варваром). Е тако, закључио је патријарх, до тамо је Ријеч Божја најдаље допрла. Бит ћеш, Симеоне, епископ Вретанијски, нек΄ ти је са срећом.

            Симеон се након хиротоније вратио у манастир Марчу и путем једва сачувао живу главу, доносећи ново име својим сународњацима – Вретанија. Њена имењакиња и родица Британија почела се у исто вријеме нагло ширити на све крајеве кугле земаљске: Америку, Африку, Индију, Аустралију, безбројне архипелаге на рубу свијета. По сили једне метафоре, ширила се и њена посестрима Вретанија, слиједила је као непозната сјенка. Симболички (али имена нису друго него симболи), сва владичанства Српске патријаршије била су спрам Вретаније ситна, патуљаста. Премда је оно што је у несимболичкој стварности заиста представљала било чврсто омеђено ријекама: Драва на сјеверу, Сава на југу, на истоку Илова, а на западу сплет рјечица испод Загребачке горе. Данас је то сјеверозападна Хрватска, у оно вријеме Горња Славонија, Војна крајина, задњи бастион према Турцима, с главним градом Вараждином гдје се налазила оберкоманда и генералат.

            Од краја 16. - почетка 17. вијека па све до данас, земља коју је Симеон донио у патријаршијској грамати спремљеној у бисагу, тражи саму себе. Тиме слиједи судбину својих поданика. Људској је души суђено да тражи, не и да пронађе. Свашта се преко ње испретурало, љепоте и ужаси. Манастир Марча као владичанско средиште прелазио је из руке у руку, час православних и несједињених с Римском црквом и оданим свом патријарху, час оних који су пристали уз унију и признали папу за духовног поглавара. На концу је Марча запаљена и уништена у тим сукобима да од ње није остао ни камен на камену. Зли дуси сијали су нетрпељивост и апсурд, генерацијама, стољећима. Срећом, постојали су и племенити дуси, а ти су уљепшали и спасили многе судбине и научавају: да се пред лице Господње може стићи многим путовима, да је разноликост мјесто гдје се принципи еволуције и Божје намјере нераскидиво састају. О свему што се дешавало на томе (овоме) простору могли би се написати томови књига, али ово што имате пред очима није хисторија, него скромни запис о једном имену, које су вријеме и крв која је то вријеме оплођивала или гадила удомили под земљом као понорницу.

            Вретанија је тајна, катакомбна земља. Земља у земљи, као и млађа јој сеја Сентандреја. Дио је Краљевства Хорватског и постоји унаточ онима који би жељели њене служитеље отпремити камо и њено име, и унаточ онима који би једнако сумануто настојали припојити је Краљевству Сербскому. У Великој Британији, као што је познато, сунце никад не залази. У маленој Вретанији никада није потпуно свануло. У сваком свитању било је невиднине. Али, и када се чинило да ће наступити потпуна тама, било је мало свјетла, барем онај трачак који тиња над иконом Богородице Лепавинке.

            Постоји. И стоји. На својим литургијама, јутрењима, вечерњима. Ђурђевдански, никољдански, светосавски. Уз Буди имја и Вјечнују памјат. У жељама и молитвама које се врте на јагодицама прстију као погача. Под шатрама у црквеним двориштима с флајком пиве у руци заједно с онима с којима су истог свеца прославили два тједна раније. Уз турбо-фолк који је свачији и ничији као и она сама.

            На брдашцу испод којег је некад био славни манастир Марча стоје двије капелице – једна несједињена, друга сједињена, а обје саме.

            Далеко на западу, окружена морем, стоји Британија. Ни сама не зна докле су јој капије досезале. 

П.С. Пишући овај текст, уочио сам једну чињеницу. Програм је устројен тако да црвеном цртом подцртава ријеч коју не препознаје. На сваком мјесту име Вретанија обиљежено је црвеном цртом, као знаком непрепознавања.