Перцепција

Херодот из Халикарнаса, зван отац хисторије јер повијест дугује том свату чак и своје име, пишући прије двије и пол хиљаде година Херодотову хисторију, исту започиње ријечима: „Ово је хисторија Херодота Халикарнашанина, која је створена зато да се временом не би заборавила сва сјајна дјела која су створили Грци, као ни она која су створили барбари“. Поанта је на другом дијелу те прве реченице: као ни она која су створили барбари.

Одмах треба напоменути, у старој Грчкој ријеч барбари означавала је све који нису Грци, док се у погрдном смислу, као метафора, почела користити много касније. У вријеме Херодотова живота већ стољећима су трајали крвави ратови с не-Грцима, а наставит ће се и дуго након његове смрти. Довољан разлог за глорификацију властитог националног бића, а приказивање противника у најгорем могућем свјетлу. Пошто је живот вјечита мијена, али и понављање оџивјелих узорака, такав приступ слиједи већина повијести које се пишу према потреби и све страсније како вријеме одмиче и сужава простор за истину. А зашто Херодот не поступа тако? Вјерујем да је одговор веома једностава, чак баналан: Зато што је уочио да постоје многа сјајна дјела која су створили барбари, и да их се преко те чињенице не може пријећи ,већ је треба без страха забиљежити. Херодот—мислилац, аналитичар, путник— унаточ недвојбеном патриотизму није могао занемарити властиту перцепцију, опажај који се поуздаје у осјетила и памет, те одважно одашиље у свијет, без обзира на фрикове грчкије од Грка, каквих је и тада било на претек. Руководећи се поуздањем у своју перцепцију, уједно је исказао поштовање према опћем етосу, особној грађанској храбрости, напослијетку—и према самим Грцима.

Вријеме које нам је додијељено да у њему проживимо живот на овим просторима
југоисточне Еуропе, региона, западног Балкана, бивше Југославије и већине тога бившег (а у ту кукавну средину свакако је укључена и Вретанија), за генерације свију који то вријеме и простор дијеле, све то инфицирано је национализмом. Као неком ендемском, преносивом болешћу, кугом, шугом, сифилисом, која из латентне, кроничне фазе очас и свако-мало пријеђе у акутну и терминалну, онда се мало повуче, стиша, сакрије, али у складу с камијевским поучком—бацил остаје: притајен у покућству, у постељини, чека стрпљиво у собама, подрумима, ковчезима, марамама и папирима, и да ће доћи дан када ће куга пробудити своје штакоре и послати их да угину у неком до тада сретном граду. Биједна динамика наше мултигенерацијске стварности. А пошто је у нас национално већим дијелом везано уз религијску причу, све што се односи на национ сијамском везом једног те истог ткива огледа се и у вјерској припадности (мала опаска: вјерска припадност није припадност вјери). Све те бакљаде, пијани кријесови, проклињања у нотама, ракијашко братимљење, кокаинско родољубље, фолклорно ропство, језичке мастурбације, па до клаоница, све то. Други имају Алисе у земљи чудеса, наше су бајке углавном крваве, Ивице и Марице који до смрти остају у вјештичјим кавезима. А све прожето антихеродотовским „промишљањем“ стварности: Постојимо Ми, постоје (жали боже) и не-Ми. Сјајна дјела, наравски, дјела су сјајних Нас. Не постоје сјајна дјела која би створили Они, па се нема што забиљежити; нити у књигама, нити у глави, срце да се и не спомене. Свако Ја може бити Ја само као дио Нас. А Они? Боље их је и не спомињати. Не гледајте око себе већ слушајте што вам се налаже, властита перцепција ђаволска је сила.

Трагика ових простора првенствено је резултат непријатељског односа према властитој перцепцији, вјековима сакаћеној и дресираној: у школама, црквама, при кухињским лапрдањима, салонским семинарима, уз дјечије креветиће умјесто приче за лаку ноћ, по биртијама, по академијама заблуде и кича, по машти болеснијиј од стварности, по духу несветом и поганом. Глупост наступа у другом ешалону, а након ње... Просудите сами, присјетите се, или арем погледајте око себе. Перципирајте. Вријеме мога одрастања у „најсретнијој земљи на свијету“, као неким лајтмотивом било је прожето штивима и говоранцијама који су покушали одредити ту магловиту међу између националног и националистичког. Тешко се било снаћи у силним теоријама, брошурама, реторици која је нама била неописиво досадна. У рокерској интими и пракси (сеx анд роцк`н ролл, бут wитхоут другс) било нам је јасно: да су сви људи рођени једнаки и да је та чињеница сама по себи разумљива. Гле чуда, таквом реченицом започињала је Декларација о независности, први уставни документ САД-а. Чинећи ту интиму и праксу још интимнијом и практичнијом, у нашој реалној прецепцији претворили смо је у стихове бећарца: Алај смо се састали бећари, Шокци, Власи, Пемци и Мађари. Сирово, али у оно вријеме искрено.

Данас је можда још теже поставити чврсту дефиницију националног и националистичког. Питање дали је те изразе уопће могуће одредити апстрактним појмовима, а ради се чак о супростављеним реалитетима. Везује их исти језични коријен, па то лако наведе на стрампутицу. Различитости и разноликости недвојбено обогаћују свачији живот, па тако и богатство језика, писама, обичаја, културних и религијских образаца, ношњи, светковина, мелоса, гастрономске понуде, осјећаја припадање, свега оног што би обликовало неки етнички или вјероисповјесни круг. Оно што називамо и осјећамо националним, замислите као такву једну кружницу. Но постоје и други кругови уз онај, увјетно речено, наш, који се с њим не само додирују, него и сијеку, преклапају, баш као они геометријски ликови из неког уџбеника логике створени да би визуално питакнули интелигенцију и навели је на ваљано промишљање. Постојање тих других кружница нимало не умањује значај и љепоту оне наше, као ни чињеница да смо увијек дио и неких туђих. Управо супротно! Не дирај моје кругове (ето, и велики Архимед изразио се у множини). У сувременим политичким теоријама и настојањима то је оно што се изражава појмовима мултикултуралност и мултиетничност, које никако не треба површно схватити, још мање доживјети као фразу, већ онај вид афирмације националног што обогаћује свачије постојање—свим идентитетима, етницитетима и ентитетима. Појединцима надасве.

Е, с национализмом је посве друга ствар. И он би своју подивљалу кружницу. Али мало другачију од оних из ваљаномислене књиге Гаје Петровића. Та све друге одгурује или их жели прогутати или ставити у подређени положај, завладати страницом, завладати цијуелом књигом и напосљетку—остати сами. Сама под капом небеском, па натакнути ту небеску капу-шилтачу да је не забљесне пустињско сунце док чека неку каравану или барем фатаморгану да уклони осјећај неиздрживе једниоличности. Јер, напокон, нема више не-Грка, али откуд одједном тај грки осјећај?
Доста тог филозофирања и крстарења по метафорама. Сведимо ствар на слике из властитог живота, бит ће лакше и нама и филозофији. Моћна националистичка машинерија тражи да сатремо властиту перцепцију која, примјерице, указује:
- да ти је кирург друге вјере и нације спасио живот;
- да ти је сусјед који Божић слави по другом календару притекао у помоћ у најтежим
тренутцима;
- да је играч омрзнуте репрезентације феноменалан градитељ игре;
- да ти платно иновјерног киста уљепшава буђење;
- да се у кревету савршено слажеш с љубавницом из супротстављеног табора;
- да би властито дијете или тајне најдубље интиме могао повјерити повијесном непријатељу;
- да се најбоље опушташ уз музику прекограничног бенда;
- да те интелектуално обликовала туђинска књижевност;
- да би ти живот без не-Грка био празан и досадан и ускраћен за сјајна дјела која те могу учинити сретним.
Тако у недоглед. А јесмо ли због тога више или мање своји, нека сватко просуди по црти особне савјести. Само треба обратити пажњу на битну околност—медицинска душа и теолошка душа барем се у нечем слажу: однос према другима одређује однос према самоме себи, и обрнуто. Ту нема преваре. Прихватити тиранију колективитета и ићи против властите перцепције (напосљетку и против властите душе) један је од комотнијих начина да си сјебеш живот. Једнако је тако када се опажај и искуство тичу оних из назови-властитог круга. Можда се вриједи запитати имаш ли заиста (осим формалне назнаке у документима) нешто заједничко с онима:

- који убијају у твоје име;
- који безобзирно узурпирају круг којем припадаш;
- који те снимају и уходе;
- који се крсте с пивом у десници;
- који унаточ свим одапетим стријелама од којих се не види сунце (Херодот) увијек и
поново урличу: „Стријела је одапета“!;
- који збуњењим житељима Вретаније, попут оне маркизе из старе француске хумореске поручују: „Ето, то је знак да ме више не волите. Више вјерујете оном што видите, од онога што вам ја кажем“.

Лака вам ноћ. Сањајте умјесто да смишљате.

ЈОШ ЧЛАНАКА: